U znak zahvalnosti: Priznanje za četiri žene koje su promenile lice joge 2. deo

iz knjige Yoga: A Gem for Woman, autorke Gite S. Ajangar (Geeta S. Iyangar)

Duhovna izaslanica: Svami Šivananda Radha (Swami Sivananda)

Samo dva meseca nakon njenog boravka u Indiji, guru Silvije Helman (Sylvia Hellman) imao je neočekivani zahtev. “Otvori ašram ili školu (u Kanadi) za uzvišena učenja o jogi i Vedanti.”

Bio je to težak zadatak. Bila je 1955. godina i praktično niko nije čuo za jogu u Severnoj Americi. Pored toga, Helman nije otišla u Indiju kako bi postala duhovna pionirka. Otišla je da vidi Svami Šivananda Sarsvati (Swami Sivananda), nadajući se da će uvidu u smisao života, pitajući se sa dobrim razlogom. Rođenja u Berlinu 1911, bila je svedok oba svetska rata i izgubila dva muža: prvog je ubio gestapo zbog pomoći jevrejskim prijateljima da napuste zemlju, a drugi je umro od infarkta.book_radha_poems

Kada je pitao da otvori ašram, Helman je pokušala da urazumi nekadašnjeg lekara. Istakla je da ne zna čak ni Sanskrit niti Vedantu. Nije izučavala Bhagavad Gita. “Bilo bi to kao da slep vodi slepog,” insistirala je.

Tri meseca kasnije, Svami Šivananda dobacio joj je još jednu začkoljicu. “Kada se vratiš na Zapad, nemoj više raditi za novac,” rekao joj je. “Bog će se brinuti o tebi.” Helman, koja je zabeležila svoj šestomesečni boravak u Radha: Dnevnik potrage jedne žene, nije bila tako sigurna. “Amerika i Kanada su svetovi novca,” rekla je, “niko neće razumeti ako počnem da živim od milostinje.” Međutim, Svami Šivananda se nije dao poljuljati. “Ne možeš reći ljudima da žive isključivo na veri u Boga ukoliko i sama to ne radiš.”

Tog dana Helman je u svom dnevniku zaključila paničnim pitanjem: “Kako se ikada mogu nadati da se izvučem iz čitave ove stvari?”

Ali nije. Umesto da izbegne teške zadatke svog gurua, uronila je u njih. Unutar nekoliko nedelja nakon povratka u Montreal, sveže inicirana sanjasi je držala časove joge, predavanja o filozofiji joge i na televiziji govorila o svojim iskustvima u Indiji. Naredne godine, preselila se u Vankuver, otvorila je prvu gradsku metafizičku knjižaru i osnovala prvi kanadski ašram. Godine 1963. ašram je premešten na njegovu sadašnju lokaciju, obale Kutenaj (Kootenay) jezera u jugoistočnoj Britanskoj Kolumbiji, gde je dobio ime Jasodhara (Yasodhara), po Budinoj ženi i Krišninoj majci.

Svami Šivananda Radha, ime koje je Helman nosila nakon njenog odricanja, napisala je više od tuce knjiga; pokrenula izdavačku kuću Timeless Books; pokrenula tromesečni časopis koji će postati internacionalni časopis ascent; i otvorila niz joga centara.

U početku, većina učenika Svami Radhe su bili muškarci. “Nazivali smo se Snežana i sedam patuljaka”, rekla je u intervjuu za Yoga Journal 1981. Vremenom je sve više žena pronašlo put do Jasodhare, privučene kursevima kao što su “Žena i duhovnost” i snagom karaktera Svami Radhe. Danas nadmašuju muškarce u brojnosti. Dve godine nakon što je umrla, 1995, Svami Radha je imenovala ženu, Svami Radhanandu za njenu duhovnu naslednicu i proglasila da bi uvek trebalo da žena bude na mestu duhovnog kormila Jasodhare. “Bilo je drugih veoma jakih ženskih vođa, ali one nisu nužno nastavljale svoju liniju ženama,” kaže Svami Lalitananda, koja je živela i učila sa Svami Radha preko 20 godina. “Ona je zaista htela da žene prepoznaju svoj liderski potencijal duhovnih vođa.”

Iako inspirisana svojim guruom i učena na intenzivnom treningu u njegovom ašramu, Svami Radha je prilagodila svoja učenja zapadnjacima. “Ona je razumela kako zapadno mišljenje funkcioniše,” kaže Svami Lalitananda. “Mi upitkujemo. Mi ne prihvatamo stvari bezuslovno. U našoj kulturi nismo učeni da se klanjamo stopalima svojih učitelja. Ona je bila praktičnija.” Umesto da se fokusira na apstraktne filozofije, vodila je ljude ka boljem razumevanju njih samih i uvažavanju sopstvene snage. “Najvažnija stvra koju ću pokušati da učinim jeste da ohrabrim svoje učenike da unesu kvalitet u svoj život,” izjavila je za Hinduism Today 1988. godine. “Za mene ljudi nisu spiritualni ako ne donesu ovaj kvalitet u svoje živote – iako meditiraju šest sati dnevno.”

a36-swami-radha-archive

Kursevi i odmarališta u Jasodhari kombinuju prakse iz drevnih jogičkih tekstova – na primer, Hari Om mantre – sa onima koji se nalaze u modernim tekstovima psihologije, posebno vezanim za vođenje dnevnika i analizu snova. A onda su tu i prakse koje se ne mogu naći ni na jednom drugom mestu, kao što je Prizivanje božanske svetlosti, stojeća meditacija koju je Svami Radha naučila tokom vizionarskog iskustva u Indiji.

“Mnogo je žena koje su došle i pomogle. One su bile prisutne i učile toliko o sebi i svojim snagama. Ovaj ašram još uvek stoji na idealima koje je Svami Radha želela,” navodi Svami Radhananda. “Kao da je još uvek ovde.”

Skriveni jezik hatha joge

Neposredno pre nego što je Svami Radha napustila Indiju, njen guru joj je predao neverovatni zadatak, Svami Lalitananda se priseća. “Rekao je, ‘Sada hoću da otkriješ duhovne i mistične nivoe asana i da me o tome izvestiš.’ Rekla je ‘Gurudev, ja ni ne znam o čemu ti pričaš. Moraš mi dati primer’.” Tada joj je dao primer stoja na glavi, Svami Lalitananda kaže. “Rekao je, ‘Kada uđeš u stoj na glavi, to je kao da izvrćeš svoj svet naopačke. Šta bi se dogodilo kada se tvoj svet prevrne naopačke? Ti vidiš svet na sasvim drugačiji način. Takođe, iz ove perspektive, ne možeš nigde da ideš. Ne možeš da odšetaš. Tako iz ove pozicije izgleda kao da se obavezuješ. A tvoja stopala koja su obično utemeljena u zemlji, sada su utemeljena u nebu’.”

Svami Radha je krenula odatle razvijajući nežni i meditativni stil vežbanja nazvan Skriveni jezik hatha joge. Pozivala je učenike da odaberu asanu i pitala ih šta njeno ime evocira. Kako se osećaju kada ulaze u pozu; šta ta poza otkriva o njihovim životima? Zaplet/uplitanje može postati metafora za zaplet u nečijem životu ili način na koji um uvrće stvari. Učenici bi beležili svoje opservacije između asana i podelili ih sa grupom na kraju časa. “Lična iskustva ljudi su izašla u prvi plan i oni su razumeli nešto o sebi na drugačiji način,” Svami Lalitananda kaže o praksi koju koristi i danas. “To je kao da otkrivaš tajne u svom životu koje tvoje telo skriva.”

U znak zahvalnosti: Priznanje za četiri žene koje su promenile lice joge 1. deo

iz knjige Yoga: A Gem for Woman, autorke Gite S. Ajangar (Geeta S. Iyangar)

Yoga-a-Gem-for-WomenNe tako davno, joga je bila ezoterična praksa za koju se, u Sjedinjenim državama i drugim zapadnim zemljama, praktično nije čulo. Moćan pokretač za prosvećenje. Za muškarce…u Indiji. Premotamo li unapred na sredinu XX veka vidimo: joga je sada globalna, mejnstrim, i odlučno za mlade žene. Malo je njih koji/e su imali toliko veze sa ovom revolucijom kao četiri žene istaknute na ovim stranicama. Na insistiranje svojih poštovanih učitelja iz Indije da reč o jogi šire svetom, opirući se pristaju. Ali se tada dogodilo nešto zanimljivo. U određenom trenutku, svaka od žena je počela da stvara sopstveno učenje, kreirajući vežbanje koje svako može da radi, bez obzira na svoja ograničenja. Sve četiri su svakog od nas – muškarce ili žene, mlade ili stare – naučile šta znači biti u potpunosti živ i osećati se uistinu dobro u sopstvenim telima. Zahvaljujemo im se ovde jer su širom otvorila vrata joge i rado prošle kroz njih.

Prva dama joge: Indra Devi

Kada je Indra Devi preselila u Kaliforniju iz Kine 1947. godine, njeni prijatelji su insistirali da svoja učenja nazove kako god želi, samo ne “jogom”. Naposletku, treba da prođe još najmanje 10 godina pre nego što će Ričard Hitleman (Richard Hittleman) predstaviti jogu na televiziji i dve decenije pre nego što je B.K.S. Ajangar (Iyangar) napisao Light on Yoga. Posleratni amerikanac bi se upisao na jogu isto koliko i na kurs jedenje vatre.

Međutim, Indra Devi se nije dala odvratiti. Rođena u Letoniji, ova putnica osećala se kao kod kuće u neistraženom području. Ona je razbila nepravednu barijeru postavljenu manjinama (glass ceiling) tako što je postala prva žena – i prvi zapadnjak – koja je učila sa indijskim joga majstorom T. Kriščnamačariom (Krishnamacharya), otvorivši prvu joga školu u Kini i vrativši se u Indiju da podučava same indijce jogom, pre nego što će se ponovo naći u Ameriku.

Nije prošlo mnogo pre nego što je ovde pronašla skupinu fanova – i nije bilo na odmet što su neki od njenih prvih fanova bili među poznatim ličnostima. “Izgleda da je veliki broj ljudi počeo da pohađa kurseve joge jednostavno zato što su Glorija Svenson (Gloria Swanson), Greta Garbo, Dženifer Džouns (Jennifer Jones), Merlin Monro (Monroe), Olivia de Haviland (Havilland), Mala Povers (Powers), Robert Rajan (Ryan) i svetski poznata kozmetičarka Elizabet Arden (Elizabeth) bili poznati kao njeni poklonici,” ona piše u svom bestseleru iz 1959. Joga za amerikance.

46861_106605659400310_100001526304301_52457_2491741_n

Indra Devi je idealna, mada malo verovatna, ambasadorka joge, delom zato što nije indijski muškarac. Rođena kao Eugenija Peterson (Eugenie Peterson) od ruske plemkinje i švedskog bankara, bila je sofisticirani zapadnjak, osećala se prijatno dok putuje i druži se sa moćnim ljudima i visokim društvom. A opet, nije bila kruta i izveštačena, a njena toplota i duhovitost činili su je dragom svima koji su dolazili u kontakt s njom. Ona je privlačila i pozdravljala učenike bez obira na njihovu motivaciju: od mršavljenja do samorealizacije.

Devino interesovanje za istočnjačku duhovnost počelo je u njenim tinejdžerskim danima, kada je naišla na delo bangalskog pesnika-filozofa Rabindranta Tagore (Rabindranath) i američkog okultiste koji je pisao pod pseudonimom Jogi Ramačaraka (Yogi Ramacharaka). 1926, u svojoj 27. godini, glumica i plesačica je prisustvovala okupljanju Teozofskog društva u Holandiji, gde je bila zanesena Džidu Krišnamurtijem (Jiddu Krishnamurti). Naredne godine, putuje za Indiju, prateći svog slavnog učitelja iz grada u grad.

Tokom 12 godina načinila je Indiju svojim domom, venčajući se sa čehoslovačkim diplomatom, glumila  je glavnu ulogu u indijskom filmu (scensko ime Indra Devi je kasnije postalo njeno zakonsko ime), družeći se sa uglednim ličnostima kao što su Mahatma Gandi (Gandhi), Džavarlal Nehru (Jawaharlal) i Rabindranat Tagore, čije delo je prvo podstaklo iskru ljubavi prema zemlji. Pomoglo je to što je imala prijatelje na visokim položajima; kada je Krišnamačarija odbio da prihvati ženu za svog učenika 1937, njegov kraljevski pokrovitelj je intervenisao u ime Indre Devi.

Do trenutka kada je Devi pratila svog muža diplomatu u Šangaj 1939, Krišnamačarija je postao blizak svom učeniku u haljinama (sari, indijska tkanina koju nose žene), insistirajući da ona počne da podučava jogu. Tako je i uradila – do kraja svog izvanredno dugačkog života. Devi je umrla nadomak svog 103. rođendana u Buenos Ajresu u Argentini, njenom domu od 1985.

Devin stil učenja nosio je malo sličnosti Ajangarovm ili onom aštanga majstora K. Patabi Džojsa (Pattabhi Jois), koji su takođe učili sa Krišnamačarijom 1930. To može biti zato što je Krišnamačarija bio nežniji sa njom ili možda zato što je Devi prepoznala da rigorozna disciplina i neupitna poslušnost neće odgovarati većini zapadnjaka. Ona je zasigurno prepoznavala razliku u životnim stilovima između zapadnjaka i indijaca. “Uzela sam u obzir ne samo tempo po kojem se život u Sjedinjenim Državama vodi, već takođe i činjenicu da većina vas nije imala šansu da održava svoje mišiće gipkim i svoje zglobove savitljivim,” pisala je u Jogi za amerikance.

11910

Devi je donela žensku perspektivu u ono šta je bilo muški svet. Takođe je unela svoje iskustvo kao plesačice, svoje duboko poštovanje prema nesektaškim učenjima Krišnamurtija i, u kasnoj trećini svog života, predanost Satja Sai Babi (Sathya Sai Baba), kovrdžavom duhovnjaku koji je propovedao “Gledaj očima ispunjenim ljubavlju, slušaj ušima ispunjenim ljubavlju, radi rukama ispunjenim ljubavlju.” Njena Sai joga nije bila vinyasa flow koji je naučila od Krišnamačarje. Ona je i dalje koristila dah da se kreće u i između poza, ali je zaštitni znak karakterističan za nju bio nežniji i predaniji.

Dok su učenici Ajangara i Džojsa svoje učitelje oslovljavali sa Guruji, Devini su je zvali Mataji, termin za majku ispunjen poštovanjem i nežnošću. I kao najbolja od svih majki, učila ih je bezuslovnoj ljubavi. “Nije nas samo učila asanama,” rekao je David Lifar, direktor Indra Devi fondacije u Buenos Ajresu. “Matajin cilj – najvažnija stvar u njenom učenju – bio je da pruži ljubav svima.”

Početak nove mode

U knjizi Joga za amerikance Devi se bavila svime od asana do rizika od korišćenja mekih dušeka. Odeljak o dijeti uključio je recepte i uzorke jelovnika začinjenih njenim humorom. “Indijci tvrde da ljudi pogođeni artritisom treba da drže krompir blizu svoje kože,” pisala je. “Sama sam videla ženu koja je ranije jedva pomerala svoje prste, kako otvara i zatvara šaku nedelju dana nakon igranja sa krompirom… Pošto nikakav rizik nije uključen u držanju krompira i pošto možete započeti novu modu noseći jedan oko vrada kao medaljon, bezbedno možete probati ovaj eksperiment… Obavestite me o rezultatima.”

kraj 1. dela

U slavu moderne joge

Prevod odlomka iz nove knjige Kerol Horton (Carol Horton) “Yoga, Ph.D.”

Kada je u pitanju popularno razumevanje  istorije joge danas, izgleda kao da ne postoji poštovanje prema modernoj jogi.

To me muči. Pošto sam izučavala istoriju, prativši jogu kako je poznajemo sve do njenih direktnih korena u Indiji krajem XIX i početkom XX veka, došla sam do zaključka da je modernizacija joge koja se dogodila u tom trenutku, zapravo, jedna dobra stvar.

image

Međutim, iz gomile nedavnih diskusija koje okružuju objavljivanje Mark Singeltonove (Mark Singelton) inovativne knjige Yoga Body (kao i drugih skorašnjih istorijskih studija, mada u manjoj meri), vi ne biste pomislili da je to slučaj. Umesto da modernizaciju joge posmatraju kao pozitivan, kreativan, pa čak i vizionarski odgovor na svet koji se menja neverovatnom brzinom, većina vežbača je ili indiferentna ili neprijateljski nastorejena prema njoj.

Naravno, uvek ima izuzetaka. Ali iz onoga što sam ja videla, najčešći odgovor na uverljive istorijske dokaze da asane koje vežbamo danas datiraju samo od početka XX veka je ili 1) zanemarivanje zablude koja je postojala i indiferentnost, ili 2) proglašavanje ove činjenice za dokaz korupcije i degeneracije drevne duhovne tradicije.

A ovo je, smatram, šteta. Govoreći kao vežbač, ja verujem da se toliko mudrosti i inspiracije može naći u ovoj kratkoj, ali središnjoj liniji učitelja koji su učestvovali u izgrađivanju moderne joge, od Svami Vivekanande s kraja XIX veka do Šri T. Krišnamačarje polovinom XX veka.

U suštini, smatram da su ovi učitelji doneli revoluciju u jogi tako što su 1) demokratizirali asane i meditaciju čineći ih dostupnim svima, i 2) insistirali na tome da su nauka i duhovnost komplementarne prakse, i tražili načine da stvore nova prilagođavanje između ta dva.

Posmatrana kao istorijski razvoj, ova sinteza joge, demokratije i nauke je bila nova – namerno moderna i kulturalno progresivna. Najosnovnije, otelotvorila je posvećenost razvoju joge na najznačajniji način u svetu silovite industrijalizacije i globalizacije.

Za ostvarivanje ove vizije bilo je potrebno izvršiti sintezu ideja i praksi izvučenih iz obe, istočne i zapadne kulture. Ova hibridizacija je, verujem, upravo ono što je omogućilo da joga postane tako važna sila u svetu danas. Ipak, mnogi ozbiljni vežbači ostaju vezani za verovanje da su bilo kakvi i svi Zapadni uticaji na Istočnu tradiciju joge nužno negativni i nužno je kvare.

Smatram da je ovo jednostavno pogrešno – i u smislu istorijskog razvoja joge, kao i načina na koji se ona manifestuje u savremenom društvu. Kada se govori o potrebama i brigama savremenog sveta, sintetizovanje Istoka i Zapada otvara novi kritični prostor za kreativnu sinergiju i promenu. Nasuprot tome, u pokušaju da se kulturne tradicije drže razdvojenim, čistim i izolovanim je, ne samo osuđeno na propast već to gaji izdvojenost, odbranljivost i nepoverenje.

Posebno ako uzmem u obzir tendenciju savremene joga zajednice ka binarnom mišljenju Istok/Zapad, važno je naglasiti da takav proces hibridizacije funkcioniše u oba smera. Prema tome, razvoj moderne joge nije tako jednostavan kao spajanje celokupne istočnjačke tradicije (joge) sa čisto zapadnim (demokratijom i naukom). Tačnije, kako se proces integracije razvijao, svaka od ovih kategorija je hibridizovana u sebi. Konkretno, dok je joga uključivala nove ideje i prakse izvučene iz Zapada, razumevanje demokratije i nauke koje je otelotvorila bilo je delimično preoblikovano od strane Istoka.

Drugim rečima, ukoliko je moderna joga zaista delom pozapadnjačena praksa, to je takođe igralo važnu ulogu u delimičnoj indizaciji Zapada. Umesto da odbacujemo takvu tezu kao nečistu i korumpirajuću, smatram da treba slavimo ovu kretivnost i tražimo načine kojima ćemo je održavati generativnom i smislenom.

Sinkretizam kao kreativna energija

U meri u kojoj vežbači joge danas prepoznaju da ono što mi radimo na našim pravougaonim prostirkama nije došlo direktno iz drevne Indije, ono nastavlja da se obično posmatra kao jedna, u najboljem slučaju, uznemirujuća činjenica.

“Eto pitanja od milion dolara”, napisao je jedan bloger nakon što je pregledao istorijske dokaze. “Ako naša praksa zapravo ne prati liniju koju navodno ima, da li biste nastavili da vežbate?”:

U slučaju da ste isuviše stidljivi da date odgovor na ovo pitanje, ja ću vam pomoći, dajući vam prvo svoj odgovor: Baš me briga! Zaista… Ukoliko bih sutra saznala (ili danas) da je Aštanga vinjasa jogu zapravo osmislila grupa hipija u nekakvoj kalifornijskoj komuni 60-ih, ja bih svejedno nastavila da je radim, zato što mi to odgovara.

Ovaj prkosan stav “Baš me briga” nije redak među promišljenijom grupom vežbača kojima je stalo da se uhvate u koštac sa istorijom joge. I to nije loš pogled na stvari. Naprotiv, on stoji kao testament efikasnosti njihove prakse.

Takva vernost prema savremenoj praksi predstavlja zanimljiv kontrast naspram pogleda samostilizovanih tradicionalista koji iste istorijske dokaze da je moderna joga preuzela zapadni uticaj uzimaju kao svedočanstvo njene iskvarenosti. Kao što vežbač i teoretičar Džordž Fojerštajn (George Feuerstein) objašnjava:

“Sa premeštanjem joge u zapadni svet, koje je bio pokrenuto od strane poznatog Svami Vivekanande kasnih godina XIX veka, dogodio se buran razvoj: joga se na žustro susrela sa materijalističkom sklonošću zapada. Danas, gotovo jedan vek kasnije, mi znamo da ukoliko je joga izvišila uticaj na zapad, zapad je izvršio jednak uticaj na jogu. Međutim, upitno je to da li je ovo snažan uticaj zaista bio koristan za bilo koju stranu.

image

Osnovni problem, tvrdi Fojerštajn, jeste taj da se stanje u jogi znatno pogoršalo, do te mere da u sebe “uključuje malo ili uopšte ne uključuje duhovnu komponentu”. I ovo, on tvrdi, “predstavlja značajno udaljavanje od tradicionalnog razumevanja i praktikovanja joge.”

Međutim, takvo stanovište zanemaruje činjenicu da moderna Hatha joga i treba da bude drugačija od tradicionalne joge – za ovo postoje legitimni razlozi, čak vredni divljenja. Kao što B.K.S. Ajangar (B.K.S. Iyangar) objašnjava u Light on Life da ukoliko većina ljudi danas bude jogom privučena iz tako neduhovnih razloga kao što su “bol u leđima, sportska povreda, visok pritisak ili artritis,” to nije “loša stvar”. Čak i u slučaju da su “skeptični prema čitavoj ideji duhovne samorealizacije,” to je samo znak da su to “praktični ljudi koji imaju praktične probleme i ciljeve – ljudi koji su utemeljeni u načinima i sredstvima života, ljudi koji su razumni.” To ipak ne znači da duhovne dobrobiti joge neće njima postati važne, kako budu napredovali u vežbanju.

I ovo je zapravo iskustvo mnogih vežbača (uključujući i mene). Započinjemo da vežbamo iz krajnje praktičnih razloga, ali dolazimo do iznenađenja da joga za nas počinje važiti nešto mnogo više od onoga što smo ranije uoptše mogli zamisliti. Bilo da ovo dublje iskustvo nazovemo “duhovnim” ili ne, to je nevažno. Umesto toga, šta je značajno to je da se događa i to prilično često.

Tradicionalisti će nas suočiti sa činjenicom da takva ad hoc duhovnost ne vodi do prosvetljenja, pa se zato i ne računa. Ali ovo stanovište odbija da se uhvati u koštac sa stvarnošću modernog (a sada i postmodernog) društva, gde ne postoji jedna, deljena religijska tradicija ili duhovni kompas. Čak i ako izuzmemo ovo, jednostavno se nikada nećemo dogovoriti oko toga šta prosvetljenje znači. Neizbežno je to da će različiti vežbači različito razumeti duhovnu dimenziju joge. I što više budemo radili na tome da načinimo jogu demokratski dostupnom, više moramo biti spremni na to da prigrlimo takvu različitost razumevanja i iskustava unutar nje.

Demokratizacija zasigurno stvara sopstvene frustracije i klopke. Ali ona ipak nudi i dosta vrednog. Isto, naravno, važi i za integraciju moderne joge sa naukom. Od velikog je značaja na mnogo načina, ali problematična na drugim. Međutim, oba su zasnovana na stabilnom istorijskom pedigreu i filozofskim učenjima. Nema slučajnih odstupanja ili nepromišljenih iskvarenosti. Naprotiv, oni su temeljne obaveze moderne joge.

Ukoliko savremena joga želi da ostane važna, njen odnos sa demokratijom i naukom mora ostati interaktivan, umesto jednostran. Danas, ovo znači da dublje iskustvo u jogi – u svoj svojoj postmodernoj različitosti – mora biti korišćeno da informiše, prenosi energiju i na kraju menja odnos društva prema demokratiji i nauci. Ukoliko joga jednostavno prati trendove tržišta, to neće biti istinski demokratično. Ukoliko se samo prilagodi konvencionalnim kategorijama nauke, to neće doprineti naučnom znanju.

Ali, ukoliko joga isijava neophodnu svetlost na ono što nam omogućava da se razvijamo kao zdrava, multidimenzionalna ljudska bića modernog sveta, to će nam omogućiti da produbimo naše demokratsko nasleđe. Ako otvori nova istraživanja prirode odnosa uma i tela, onda će aktivno proširiti granice nauke. U ovom smislu, osnovni razlog za promišljanje razvoja moderne joge nije to da samo imamo lepu lekciju iz istorije. To je pre zato da bismo stekli dublju zahvalnost prema prirodi vežbe koju smo nasledili – i da nas, nadajmo se, inspiriše da radimo sa njom najkreativnije i najinteligentnije što možemo.

Originalan tekst preuzet sa sajta http://www.decolonizingyoga.com/in-praise-of-modern-yoga/

Radionica sa Manuelom Heider de Jahnesen

Pretposlednjeg dana jula je u Champa Yoga Studiju u Beogradu održana i poslednja radionica sa gošćom studija, Manuelom Heider de Jahnesen. Manuela živi i radi u Berlinu i više od 30 godina uspešno radi sa pacijentima širom sveta uz pomoć akupunkture, savetovanja u vezi sa ishranom, joge, ajurvede, masaže, kao i drugih zapadnih i istočnjačkih medicina.

Radionica@ChampaYoga2Fokus radionica koje su se održale 26.06. i 29.06, bio je na balansu kao ključnoj reči za razumevanje aspekata održavanja i postojanosti (sthira sukham), kao suštinskim za održavanje istih i kroz svakodnevicu, tačnije za održavanje mentalne ravnoteže. Praksa se tako objašnjava kroz trojstvo Brahma-Vishnu-Shiva: zauzimanje, zadržavanje i napuštanje asane kao stvaranje (Brahma), postojanost/lakoća (Vishnu) i završetak/uništavanje (Shiva). “Krećemo se kao voda u flaši, kao tečnost”, navodi Manuela, jer se jedino sa lakoćom možemo kretati u potpunosti.

Poslednja radionica bila je usmerena na izgrađivanje stabilnog oslonca za ulazak u Shirsasana/Shalamba Shirsasana. Kroz pripremne položaje se radi na osvešćivanju Bandhi i otkrivanju ukorenjenosti u položaju, kako bi se dostigla lakoća i osetio prostor. Oni (pripremni položaji) se koriste za osnaživanje osnove, i tek postepeno mogu odvesti u krajnju varijantu stoja na glavi. Cilj ovakve prakse – detaljne, postepene pripreme, koja strpljivo napreduje u položaj – jeste i smanjena mogućnost povreda. Manuela koristi znanja anatomije, ali i iskustvo dugogodišnjeg vežbanja i učenja o jogi, kako bi praksu i znanje usavršila i prenela.

Radionica@ChampaYogaRadionica Manuele Heider de Jahnesen bila je dobro posećena, odlično organizovana i sa izvanrednom atmosferom. Nadamo se da će Champa Yoga Studio nastaviti sa organizacijom sličnih aktivnosti. Za kraj je važno napomenuti i to da će voditeljica radionice polovinu svog honorara donirati siromašnoj zajednici Rišikeša u Indiji, mesta koje često posećuje i u čijim ambulantama volontira.

Adho Mukha Svanasana (Pas koji gleda dole)

“Adho znači “dole”, mukha “lice”, a svan je sanskritska reč za psa. Ova izvrsna poza podseća na pokret psa koji izdužuje svoju kičmu i noge.” [1]

Instrukcije za izvođenje asane

Zagrevanje: Pre nego što uđete u samu asanu, trebalo bi da se za nju pripremite kroz nekoliko vežbi zagrevanja. One se odnose na zglob šake, rameni pojas, kao i kičmu. Zglobove šaka i ramena možete zagrejati jednostavnim rotacijama u oba smera, dok za pripremu čitave kičme možete koristiti dinamični položaj mačke (marjariasana).

Ulazak u položaj: Postoji nekoliko načina na koji možete uđi u položaj, ali se kroz downward-facing-dog-rotation-433x650vežbanje sa početnicima najjasniji pokazao sledeći. Stanite u položaj mačke – šake ispod i u širini ramena, kolena ispod i u širini kukova, paralelnih podkolenica. Šake zatim pomerimo za jednu dužinu napred, a prste stopala podvučemo. Proverite položaj šake – čitava šaka je na podu, prsti su razdvojeni, srednji prst je usmeren pravo, na 12 sati. Pored ovoga, važan je položaj i celih ruku i ramena. Ruke se nalaze u pravilnom položaju ukoliko su lakatne jame usmerene ka suprotnom ćošku prostirke (leva lakatna jama ka gornjem desnom uglu i obrnuto, kao na slici desno).

Uz udah težinu polako prebacujemo na gornji deo tela, ramena zabacujemo unazad i prema dole (ka donjem delu leđa) i snažno angažujemo gornji deo trupa. Sa izdahom kontrahujemo mišiće donjeg dela stomaka, podižemo karlicu i ispravljamo noge. Kičma je prava i izdužena, ruke i vrat prate njenu liniju. Pazuh teži podu, a pogled je usmeren ka kolenima ili pupku (bez povijanja vrata ka grudima). Stomačni mišići ostaju angažovani dok podižemo trtičnu kost ka gore, a pubičnu unazad. Tek na kraju ispravljamo noge i postavljamo pete na pod.

Važno: Pre svega, treba obratiti pažnju na položaj ramena. Kako bismo znali da se ramena nalaze u pravilnom položaju važno je da osvestimo njihov položaj (nazad i dole), daleko od ušiju. Lopatice su razdvojene i snažno su angažovani deltasti i široki leđni mišić (deltoid, latissimus dorsi, ali i trapezius). Treba da imamo na umu da Adho mukha svanasana nije samo požaj istezanja, već i snage. Kako bismo proverili da li su ramena u dobrom položaju možemo za trenutak spustiti podlaktice na pod i onda se ponovo vratiti gore. Ramena treba da ostanu na istom mestu (kao na snimku ispod).

Druga stvar na koju ćemo obratiti pažnju jesu šake. Važno je da koren kažiprsta i palca, ali i potez od korena malog prsta do zgloba šake, budu snažno uprti u pod. Svi prsti su takođe na podu. Ovde možemo menjati fokus u zavisnosti od nivoa razgibanosti. Početnici ili ukrućeniji ljudi će obratiti pažnju na ove četiri tačke na dlanu, dok će oni sa većim nivoom razgibanosti snažno upirati vrhovima prstiju o pod (upravo kako bismo radili i na snazi u položaju, ne zadržavajuću položaj odsutne fleksibilnosti).

Pored ovoga, važno je osvrnuti se i na čitav karlični deo. Već smo pomenuli blagu uddiyana bandha (kontrakcija donjeg dela stomaka), položaj pubične i trtične kosti. Ono što nam može dodatno pomoći jeste i svesno udaljavanje sedalnih kostiju od peta, kako bismo postigli punu izduženost nogu.

Modifikacije

Ukoliko nemate dovoljan nivo razgibanosti da biste ušli u krajnju varijantu položaja, važnije je da leđa budu prava, nego noge. Takođe, pete ćemo tek na kraju postaviti na pod, ukoliko smo savladali sve ostale prepreke. U slučaju da osećate preveliki pritisak na zglobovima šaka, proverite još jednom položaj ramena i snažno angažujte gornji deo tela (ostajanje u položaju zahteva određeni nivo snage, pa ga možete raditi dinamično dok ne razvijete snagu). Ukoliko pritisak i dalje postoji, ispod korena šaka postavite peškir ili drugu prostirku. Modifikacija koja se primenjuje u slučaju kada vam je položaj posebno izazovan jeste da se položaj šaka i stopala proširi.

Dobrobiti položaja

Kada približavamo grudi nogama u položaju Adho mukha svanasana, jačamo gornji deo leđa i ruke. To poboljšava stav tela i otvorenost grudi. Quadratus lumborum u kombinaciji sa psoas-om stvara blagu krivinu u lumbalnom delu leđa. Jačaju kvadricepsi koje drže kolena pravim. Ukoliko se posebno fokusiramo na kontrakciju mišića butina, podižući ih više, ojačaćemo i visoki mišić kvadricepsa koji je i pregibač kuka (rectus femoris). Važno je da održimo svesnost istezanja zadnje lože i osećaj produžavanja kičme ka gore (erector spinae). Iz ovog razloga Pas koji gleda dole može pomoći u ispravljanju prekomernih krivina kičme. Unutrašnji organi su izvrnuti, čime se mogu premeštati, što otvara mogućnost za poboljšavanje varenja.

Izvori:

[1] Mukunda Stiles, Structural Yoga Therapy, Red Wheel/Weiser, San Francisco, 2005.

BKS Iyangar, The Ilustrated Light on Yoga, HarperCollins Publishers, New Delhi, 2005.

Leslie Kaminoff, Joga anatomija, Data status, Novi Sad, 2010.

Tara Fraser, Joga za svakoga, Makronova.

H. David Coulter, Anatomy of Hatha Yoga, Body and Breath Inc, Honesdale, 2001.

Ray Long, The Key Poses of Hatha Yoga, Bandha Yoga, 2008.

Amber Karnes, Downward facing dog: A guide for plus size yogis & beginners, http://bodypositiveyoga.com/, 15.06.2013.

Ujjayi Pranayama (Uđaji pranajama)

Ujjayi pranayama[1] je jedna od mnogobrojnih tehnika disanja (pranajame – tehnike disanja kojom se uvećavaju zalihe prane) koja se koristi za pravilno usmeravanje energije u jogi. Međutim, uđaji se koristi i za vreme vežbanja pošto nam

1) usporava i smiruje dah, sugeriše da li smo se zamorili,
2) vraća nas na dah i sprečava naše misli da “odlutaju” i
3) reguliše smirenost disanja i tako pomaže da duže ostanemo u asani

Ovo su razlozi koji čine ujjayi važnim. Možemo ga koristiti kao tehniku pranajame, ali ga isto tako uvek koristimo kada vežbamo jogu. ujjayi

Reč ujjayi potiče od korena reči ujji, što znači “pobediti”, odnosno “steći osvajanjem” (pobedonosno disanje). Ovo je tehnika disanja koja pomaže umu da se pobednički uzdigne iznad njegove obično nemirne prirode. Važna tehnika u Hatha Jogi, ujjayi je disanje pri kojem se glotis na zadnjoj strani grla delimično zatvara kako bi se suzio prolaz vazduha koji dolazi iz sinusnih šupljina i nozdrva u dušnik. Ova tehnika se može primenjivati u bilo kom položaju (stojeći, sedeći, ležeći), a javlja se i spontano, tokom dubokog sna.

Kako da uvežbate Ujjayi

Ujjayi je osnovna tehnika pranajame iz koje proizilazi većina ostalih. Najbolje se izvodi u sedećem položaju u stolici ili položaju za meditaciju, prave kičme i glave blago povijene kao da se klanja ka srcu (brada ka grudnoj gosti). Grudi/srce su podignuti (otvoren grudni koš) da omoguće plućima da se slobodno i lako šire. Pri udahu dijafragma se spušta kako bi se pluća ispunila vazduhom, dok se pri izdahu stomak uvlači i podiže dijafragmu, kako bi izdah bio potpun[2]. Dlanovi su na kolenima, okrenuti ka podu, ruke opuštene.

Da biste usvojili tehniku probajte sledeće: Udahnite uz zvuk SO, a zatim izdahnite kroz široko otvorena usta. Potrudite se da izdah klizi polako uz zadnju stranu grla ispuštajući zvuk HA. Ponovite nekoliko puta, a zatim zatvorite usta i dišite kroz nos, puštajući da dah klizi niz/uz zadnju stranu grla. Ovo bi trebalo da proizvede mekani zvuk siktanja (nešto kao tiho hrkanje)[3].

Krenite sa dubokim udahom i osetite nežnu stimulaciju disajnog dela puta iznad i između  ključnih kostiju gde se grudna kost (sternum) spaja. To je kontrakcija koja daje zvuk disanju. Zvuk bi trebalo da bude ujednačen tokom čitavog i svakog udaha i izdaha. Stvara se iluzija kao da disemo kroz tačku na vratu (otprilike na mestu gde je tiroidna žlezda).

Za početak možete disati 5 do 8 minuta, a kasnije povećati na 10 do 15. Posle primenjivanja tehnike Ujjayi, vratite se prirodnom disanju minut-dva, pa lezite u Shavasanu (Šavasana, Položaj leša). Ova tehnika disanja primenjuje se i tokom vežbanja asana.

 

[1] Izvori: Swami Nirjananananda Saraswati, Prana Pranayama Prana Vidya, Junior, Beograd, 1996.

Yoga Journal, Conqueor Breath, http://www.yogajournal.com/poses/2485

[2] Upravo će ova kontrakcija stomačnih mišića delovati smirujuće na naš organizam. Ovo se dešava zbog neurološkog senzora zvanog baroreceptor, lociranog na zidu silazne aorte. Ovaj refleks se dešava pri pritisku na srednji abdomen prilikom izdisanja. Promenu pritiska primećuje baroreceptor, koji zatim šalje signal hipotalamusu u srednjem mozgu. Hipotalamus je odgovoran za regulaciju srčanog ritma i krvnog pritiska. Napetost arterijskog zida govori sistemu da je potrebno smanjiti pritisak, što uzrokuje da se krvni pritisak i srčani ritam zaista smanje. Kada jednom budete mogli da po volji stvarate ove abdominalne talase, otkrićete da su oni efikasan metod opuštanja, bez obzira na aktivnost u koju ste trenutno uključeni.

[3] Zvuk koji proizvodimo pri tehnici uđaji disanja jeste ono što će nam pomoći da svesnost vraćamo na dah, vraćajući nas sa misli o drugim stvarima.

Namaste

Za početak,

Značenje reči „Namaste“

Gest Namaste predstavlja verovanje da se u svakom od nas nalazi Uzvišena iskra koja je  smeštena u srčanoj čakri. Taj čin predstavlja priznanje duše jednog u duši drugog. „Nama“ znači naklon, „as“ znači ja, „te“ znači ti, pa je tako Namaste u doslovnom prevodu Klanjam ti se (važno je istaći da ovo klanjanje ne odražava odnos uzvišenog i uniženog, već je to čin u kome se obelodanjuje da pored mene postoji i drugi, kojeg sada priznajem kao nekog ravnog sebi, prim.prev).

namasteDa bismo izveli pozdrav Namaste treba da sklopimo ruke ispred srčane čakre, zatvorimo oči i naklonimo glavu. Ovaj gest se takođe može izvest tako što ćemo staviti ruke ispred trećeg oka, nakloniti glavu, a zatim spustiti ruke do srčane čakre. Ovo je posebno dubok način izražavanja poštovanja. Iako se na Zapadu reč Namaste obično izgovara uz pokret, u Indiji se podrazumeva da gest znači Namaste, te tako nije neophodno izgovarati reč pri naklonu.

Ruke približavamo srčanoj čakri kako bismo pospešili protok Uzvišene ljubavi. Naklonom glave i zatvaranjem očiju pomažemo umu da se preda Uzvišenom u srcu. Ovaj pokret može osoba da izvede prema sebi kao tehniku meditacije kako bi se zašlo dublje u srčanu čakru; kada se radi sa nekim, takođe je prelepa, ali kratka, meditacija.

Za učitelja i učenika Namaste omogućava dvama individuama da se energetski nađu na mestu povezivanja i bezvremenosti, slobodni od okova ega. Ako se ovaj pokret radi sa dubokim osećanjem u srcu i predanošću uma, može procvetati duboka zajednica duhova.

Idealno bi bilo da se Namaste pokret radi i na početku i na kraju časa joge. Obično se radi na kraju časa jer je um manje aktivan i energija u sobi je smirenija. Instruktor/ka inicira Namaste kao simbol zahvalnosti i poštovanja prema njegovim/njenim učenicima kao i njegovim/njenim učiteljima i zauzvrat poziva učenike da se im se pridruže, puštajući na taj način istinu da teče – istinu da smo svi jedno kada živimo iz srca.

autor teksta Aadil Palkhivala

Preuzeto sa sajta http://www.yogajournal.com/basics/822